Moja baka. Virtuoz za pletenje – šalova, rukavica, prsluka, džempera najrazličitijih modela i vrsta bodova kojima ja nisam uspela ni da upamtim nazive, dok je u njenim rukama ta vunena reka tekla i slivala se u more savršenih dečija odelca, modernih tunika za mamu i tetu, preslatkih popkica – čijoj su se lepoti i originalnosti divile sve moje komšinice frenetično tražeći mustre ne bi li u toplini svojih domova uživale u novim modelima vunenih pletisanki, ili ih poklanjale deci i unucima u danima praznika, rođendana… Elem, imala sam možda 12 ili 13 godina. Baka, koja živi u drugom, isto tako malom gradu kao što je moj, bila je u poseti i videla da nosim vunene čarape koje mi je ranije isplela.
Vunene bakine čarape – moj vesnik hladnog doba godine, moj must have iliti obavezni aksesoar za poznu jesen, zimu i rano proleće. Odlične su da zagreju moja nikad dovoljno topla stopala, poput dodira bakinih debelih i mekanih dlanova u kojima je moje dečije stopalo raslo i razlivalo se od toplote bakinih dlanova, sklopljenih u školjku…
Sećam se bakinog čuđenja i zabrinutosti nad činjenicom da ja nosim čarapu sa rupicom na peti. Bila je to gotovo nevidljiva rupa, grubi odgovor usputnog eksera kome sam nespretno stala na glavu, ili nečeg sličnog što je čarapu učinilo bušnom i time nesavršenom. Meni je to tako izgledalo, ali ne i njoj. Uzela je problematičnu čarapu, ali i krenula u pohod na sve moje pocepane čarape a potom je otpočela predano izvršenje svog zadatka – krpljenje rupica koje su pod njenim lakim pokretima nestajale pa je čarapa opet bila cela sada sa ojačanim delovima.
Moja baka, umetnik, od starog pravi novo, krpi ono što su slučaj i vreme gricnuli i tako im prkosi. A ja razmišljam, tako treba u životu za sve. Dala mi je lekciju, naučila me jako važnoj stvari – ne bacajmo ono što može biti sasvim novo i upotrebljivo ukoliko se malo angažujemo oko toga. Još gore je ako pristanemo da javno pokazujemo svoje ‘rupe’ kojima tako priznajemo svoju nemarnost, manjak kreativnosti, manjak duha, rada i truda. Ukoliko nismo sami sposobni da zakrpimo ono što se vremenom pocepalo, treba potražiti pomoć osobe koja sigurno može, samo ne smemo sedeti skrštenih ruku, to je, ipak, najgora varijanta.
Oko svega se u životu treba potruditi, pa i oko krpljenja i vraćanja celovitosti nečemu. Tako je baka isplela, ali i zakrpila moje čarape. Dvostruki dar, poklon i briga o dragom detetu dok god je živa… Greju i danas – baš poput bakinih dlanova – sklopljenih u školjku koja šapuće bajke i prenosi mudrosti života i davnih vremena… Isplela je baka novu ‘petu’, ojačala je. Ojačala bi ona i Ahilovu petu snagom svoje dobrote, ljubavi i truda i u ovim godinama. A ja dobih ponovo cele čarape i lekciju – da nikad ne pristajem na rupe tj. na onu vrstu rupa oko kojih je malo veštine potrebno pa da sve bude opet celo, lepo i toplo. Dobih i lekciju o ljubavi koja nema kraja, poput vunice koja uvek može oživeti prošlo i povezati ga sa sadašnjim i budućim jer ljubavna nit ima tu moć.
I kada nam se u životu pomrse končići ili se pletivo života iskida, uvek se možemo osloniti na strpljenje, upornost i veru u novo rađanje svega…
Budite srećni dok štrikate niti ljubavi, i verujte u moć klupka koje drže ruke koje vole, na posletku, nije li Arijadna Tezeja spasla iz lavirinta baš pomoću konca ljubavi!
